Piše: Darija Stanković
Pre oko mesec dana sam odlučila da renoviram svoju radnu sobu. Prvo što sam želela da promenim je bila boja zidova.
Već sutradan sam otišla u farbaru i na molbu dobila paletu. U konsultaciji sa prodavcem oko potrebne količine farbe, rekao je: ,,Mislim da će Vam petnaest kilograma biti dovoljno. Samo recite majstoru da obavezno pređe dva puta.”
,,Ja ću biti majstor”, odgovorih.
Grohotni smeh pratio je pogled po malom ženskom telu.
,,A je l’?”, bio je ozaren, jer mlada devojka hrabro zbija šale.
,,Ne, gospodine, ja se ne šalim.”
Istog trenutka njegov izraz lica je postao nedvosmisleno ozbiljan, kao da je razmišljao da li smo se uopšte dobro razumeli.
,,Imate li neophodni alat?”
,,Da, imam.”
,,U redu. Pomoći ću Vam do automobila.”
Gledao me je zbunjeno i, verovao, neprimetno.
Idućeg dana zidovi su bili u novim bojama, koje sam sama napravila.
Uveče mi je stigao poziv za večeru od izuzetno uglednog gospodina.
,,Oprostite, večeras neću moći. Jako sam umorna.”
,,Toliko je bio naporan dan?”
,,Da. Krečila sam svoju sobu.”
,,Hahaha. Ti si krečila? Volim te tvoje opaske, damo.“
,,Zaista jesam. Zašto ne bih?“
,,Zašto nisi unajmila majstora? Mogao sam ti i ja pomoći. Ili neko drugi… Bar sam mislio da tebi muškog sveta ne manjka.“
,,Ne manjkam ni sebi. Ovo je moj mali svet; u njemu živim, u njemu stvaram, on je odraz mene. Želela sam da ga baš ja načinim. Smatram da kreativnost nije stvar jednoga izbora, u ovom slučaju – pisanja. Znate li koliko uživam kada pogledam oko sebe svoj rad, trud i svoju snagu?“
,,Jako sam iznenađen. Prijatno! Zaista si čudo.“
Potom je trebalo oprati tepihe. Spakovala sam ih u automobil i uputila se kod babe i dede na selo.
,,Kćeri, pa zašto se mučiš? Zar ti nije bilo lakše da daš na hemijsko?“, izustiše oni gotovo istovremeno.
,,Boleće te ruke i kičma, mlada si.“
,,Da, mlada sam. Ne brinite, zato i mogu. Opraću i vaše kad bude potrebno.“
Nakon četrdesetak minuta oba su stavljena na sušenje. Bila sam tako srećna! I jača no pre posla!
,,Draga, hajmo na piće večeras?“, usledio je poziv.
,,Dogovoreno. Javi mi kada i gde se nalazimo.“
Obukla sam usku crnu haljinu, do ispod kolena, sa otvorenim leđima i golim rukama. To je bila slika koju je svako imao pred očima kada bi mislio o meni. Ali, bila bih zaista tužna da je moj identitet tako siromašan.
,,Kako ti dobro izgledaju ruke! Odlično su definisane… Kako ih treniraš?“
,,Radom“, nasmejah se.
,,Kakvim radom? Na kojim spravama, mislim?“, upita.
,,Svim onim koje modernim ženama ne pada na pamet. Renovirala sam sobu.“
,,Jesi li ozbiljna?“
,,Da.
„Elem, sutra mi je godišnjica ljubavi“, uzbuđeno joj saopštih.
,,Ali, vi više niste zajedno. Šta slaviš?“
,,Za mene je sutra poseban dan. Ja sam volela, pružila najlepše što sam imala i bila srećna. Smatram da sam bila voljena. To što mi više nismo zajedno, ništa ne znači. Rok trajanja nije uvek određujuća kategorija.“
,,Ali je prestalo, zar nisi tužna zbog toga?“
,,Volela bih da nije prestalo, ali, tako je kako je. Umesto da budem tužna – zahvalna sam. Znaš, mi kreiramo poimanje svega. Mogla bih da sedim, sa čašom vina u ruci, i plačem, ali ja biram da budem zahvalna, jer sam darivana najlepšim što čovek može dobiti – ljubavlju. Zar ne bi bilo neskromno žaliti?“
,,A on? Misliš li da njemu znači sutrašnji dan?“
,,Biće mi drago ukoliko mu znači. Trudila sam se da mu ulepšam život. Ukoliko nisam uspela, znači da nisam mogla. Njegova percepcija svega je njegov pogled. On ne utiče na moj. Ja slavim, on neka čini kako oseća.“
,,Svaka tebi čast, devojko!“
Nakon četiri dana sam imala zakazano pesničko veče. Najčešće ispoštujem damski stil, ili on mene; uglavnom, osećala sam se savršeno u svojoj koži, pre svega. Toaleta je samo upotpunila ispravan tok misli.
Na istoj se pojavio pomenuti gospodin.
,,Šalila si se one večeri?“
,,Ne. Sada me vidite ovakvu, ali od jutros je, na primer, dosta vremena prošlo u kojem sam obavila: pazar na pijaci, odradila pisani intervju, skuvala ručak, potpisala poručene knjige, odmorila se, spremila i došla ovde.“
,,Ne zameri, ali mislio sam drugačije o tebi. Današnje vreme čini žene udaljenim od toga. Pogotovo žene poput tebe, uspešne, lepe, negovane…“
,,Razumem. Verovatno je trebalo da kažem one večeri kako već jesam na jednoj od večera, kako se upravo vraćam od frizera ili da komandujem ženi koja mi čisti, neuspešno, stan. Oh, kako je savremen svet učinio ljude hendikepiranima! Pre svega – misleno, potom i fizički. Ljudi se stide aktivnosti koje danas možemo platiti da odradi neko drugi. To je u trendu i poželjno, je l’?
Zaista mi nisu potrebni oni zbog kojih ću morati da budem novokomponovani robot.“
,,Malo je danas takvih žena, zato sam iznenađen. I ne stidiš se svoga rada. A pritom izgledaš kao da te napor dotakao nije.“
,,Svaki od tih napora se pobrinuo za moj izgled. Fizički posao je učinio da izbacim višak negativne energije, raskinem sa mislima na određeno vreme, da akumuliram snagu, oblikovao je moje mišiće i potrošio suvišne kalorije. Boravak na selu i povratak prirodi neophodni su za duhovni balans. Proces rada jednako je bitan kao i sam ishod. Moji zidovi sada nisu samo željenih boja, oni su podsetnik na mene najbolju! Oni su inspiracija! Na taj način se i misaoni aparat održava kvalitetnim.
Moje šake, moje lice, moja kosa, čitavo telo, imaju razlog za negu, jer su radom bili podložni oštećenju. To je ustinu nega. A negovati skoro netaknuto nije neki uspeh, zar ne?“
Pozdravila sam se sa zadivljenim muškarcem, nakon poziva organizatora da nastavim sa programom.
Sutradan sam na svojoj društvenoj mreži objavila krajne pozitivnu priču o svakodnevnom životu. Obično se čitaocima dopadaju takvi tekstovi, jer su im potrebna doza motivacije. No, čini mi se da ih brzo zaborave, čim im se suprotstavi ta ista realnost.
Ali, znam i mnoge takozvane trenere za lični rast i razvoj koji zapravo govore ljudima ono što znaju da i sami treba da primene, ali još ne uspevaju. Smatram to krajnje licemernim! Propagirati ono čemu i sam težiš, govoreći da to već jesi – toliko veliki i moćan!
U tom svetlu je započeo moj razgovor sa prijateljicom, sat vremena kasnije.
,,Kako uspevaš da budeš uvek raspoložena i nasmejana? Nemoj da se ljutiš, ali, da li je to, kako da ti kazem, lice za svet ili? I objave, zar zaista uspevaš tako da živiš?”
,,Da, zaista uspevam. Jednostavno naučiš. U životu uvek imaš dva izbora – očajavati ili živeti. Nekada sam birala prvo, nesvesno. Bilo je lakše. Drugi su bili krivi (za sve), drugi su manje znali, postojala je jedna istina – moja, naravno, ja sam bila žrtva i slično. Nemoćna da podnesem napor svega toga i osećaj lične nesreće, probudila sam se, pokrenula i počela da tražim odgovore. Iliti – sebe. Ne postoji veće otkriće koje čovek može načiniti od vlastitog pronalaska!“
,,I pronašla si srećnu sebe?“
,,Ne, naučila sam da budem srećna. Čovek nije po sebi srećan ili nesrećan. To je naš konstrukt.
Shvatila sam da su ljudi toliko različiti i koliko god činili ono što nama ne odgovara i ono što želimo da promenimo – to jedino možemo da prihvatimo. Ljutiti se zbog nečijeg nerazumevanja, jednako je želji da slepom objasniš boje. Loše postupke drugih treba shvatiti kao nešto čime postajemo bolji. Najčešće tuđe ružno postane naše, nažalost. Mi ga prigrabimo, umesto da pred sobom podmetnemo dobro.
Koliko često nečija srdžba i nečiji bes stvaraju isto u nama; iznervira nas iznervirani čovek. Oh, zamisli tragediju! Predati sebe u tuđe ruke!
Naša kriva prošlost nije bila samo skup dela drugih, bila je najviše naš odgovor na njih.
,,Je li moguće da sve ovo izgovaraš?“
Nasmejala sam se milo, s razumevanjem.
Za dva dana je održana kulturna manifestacija, na kojoj je bilo toliko uvaženih zvanica. Prepričavajući bliskoj osobi događaj o pojedinim bitnim interakcijama, rekla mi je: ,,Wow, sada si zaista uspela“, misleći na mogućnost bliskosti sa njima.
,,Ne može od mene načiniti niko ono što ja nisam. Nikada čovek neće postati važniji radi drugoga čoveka. Biti u prisustvu uspešne osobe, ne pravi mene uspešnom. Ali stvoriti vezu, mogu jedino slični. To nas je spojilo. Njihova vrednost samo je njihova. To se ne predaje.“
,,Kada ćeš mu poslati knjigu?
Rekao je da kao posvetu završiš rečenicu: ,,Jaku ženu vidim kao…“ Šta ćeš napisati?
,,…sebe.“
Izvor: zensketajne.rs
